Uvod
Samo da kažem, dobila sam ime prema priči „Crvenkapa i Vuk“, jer je moja mama mnogo volela tu priču. Mama se mnogo plašila vukova, sve dok nije porasla i shvatila da su zli ljudi jedina prava opasnost. Daleko od toga da vukovi ne postoje, ali su lažno optuženi zbog poslova u koje se ne razumem.
Strah od vukova je bezrazložan, pogotovo ako se na nas naviknu još dok su vučići. Kad porastu oni brinu o nama, naprosto, ne može čovek da se sakrije on njihove dobrote. Koliko brinu o nama često se pitam da li smo ih dostojni?
Da se vratimo na moju priču iz vremena strašne Korone, strašne da strašnije ne može biti. Bio jedan mali sitni virušćić. Ali čovekove Zle Misli od njega stvoriše monstruma, opasnog po život.
Bilo jednom na Plavoj planeti
Crvenkapica upali TV a crtaća nema, strašno. Na ekranu se pojavi čika zabrinut za našu budućnost. Crvenkapica se nije uplašila sve dok čika nije rekao da će nam groblja biti mala. Toliko se uplašila da je mamu plačno pitala: „Mama, moramo li mi požuriti da uhvatimo grobno mesto na vreme.“ Mama je umiri pričom da deca nisu u opasnoti. Matorci su rizična grupa.
Crvenkapica se ponovo uplaši, ali ovaj put zbog svoje bake. Mnogo je volela svoju baku i odluči da je poseti. Nije baki nosila kolače kao Crvenkapa iz priče, jer je baka kolače pravila bolje od mame. Baki je pažnja Crvenkapice najveći mogući poklon, ali Zla Misao zabranjuje kontakte.
Put do bakine kuće je bio jako, jako opasan. Мораće da promeni dva busa i da prođe tri ulice, a svugde je velika gužva. Ne zna se koje je mesto podesnije za korona zasedu, a ne želi da je zakači i donese baki.
Prošla je glatko. To je bilo vreme dok je virus još imao premijeru na TV. Da bi bio prihvaćen kako dolikuje, mora da ima i dobar marketing – takva su vremena.
Stigla. – Zdravo! Bako, kako si? Pecka li te grlo? Imaš li temperaturu? Osećaš li mirise?
Baka odgovara ne skidajući osmeh: „Dete, uspori malo, sve je u redu, a što pitaš?
– Bako, to su simptomi korone.
– Zlato moje, prema tome ja sam koronu imala još pre četrdeset godina.
