Oslobađanje misli

Učio ih, učio
Od srede do petka
Al’ se nisu odmakli
Dalje od početka

(Ovu čika Jovinu pesmu treba, kao obaveznu literaturu, čitati na kraju školovanja. Jer ako obaveznu lektiru dobiješ prerano, onda je to jedan vid cenzure.)

Sila se ne održava samo represivnim aparatom. Održava se sistemima za ometanje misli u razvoju. I sistem obrazovanja možemo definisati kao sistem za ometanje misli u razvoju, jer ga centri moći tako organizuju. Školstvo stvara krotitelje misli, a mediji su tu da nas održavaju u kondiciji krotitelja sopstvene misli. Ne može čovek večno ostati biće, čiju glavu koristi neko drugi. Zato je prava istorija čoveka put oslobađanja njegove misli.

Čovekov mozak je sličan kompjuteru. „Ako u njega pohranimo govno, govno će nam i vratiti“. Uče nas da istražujemo, jer znaju da bismo tim putem krenuli i sami. Serviraju nam dokaze za njihovu istinu, jer znaju da ćemo u protivnom tražiti sopstvenu. Pustite nas da mislimo, snaći će mo se i bez vas.

Mnogo je toga u našem školstvu i društvu što ne zaslužuje postojanje. Ali kako objasniti onome ko neće da sluša, kako probuditi onoga ko misli da je budan i kako osloboditi onoga ko misli da je slobodan? Biće potrebno mnogo žrtvovanja dok ne stvorimo uslove za oslobađanje misli i medije koje neće progutati cenzura.

Davno je rečeno da škola ne stvara talente. Škola, eventualno, samo otkriva talente. Uveliko se tvrdi da je talenat dar od Boga. Bilo nekad u školama seksulano vaspitanje, a đaci su mislili da mama i tata imaju zasluga za dečije talente. Međutim, novi trendovi učinak roditelja marginalizuju i to u svemu, osim kad treba da se uzmu pare.

Bog je deci dao roditelje i zato su roditelji bogovi za svoje dete. Bog je ljubav. Ko pruža ljubav, ako ne roditelji i bližnji? Nenadoknadiva je šteta za čoveka, ako je uskraćen za neku vrstu ljubavi.

Mama i tata su, kad je u pitanju vaspitanje, važniji od školskog sistema. Oni udaraju temelje i zato ima sreću ono dete čiji su roditelji za to sposobniji. Obrazovni sistemi, u sprezi s drugim sistemima društva, nastoje decu otrgnuti od roditelja.

Roditelji deci žele dobro, ali mnogi zakasne s onim što treba i požure s onim što ne treba. Deca se ne tove, deca se hrane. Deca se ne dresiraju, deca se obrazuju. Roditelji, ne dajte da se televizija igra vašom decom. Igrajte se vi s njima. Ako počnu da se sami igraju, izmaknite se, ne sputavajte ih.

Obrazovanje (sistem) se trudi da pritisne mozak deteta, tako da ostaje sve manje prostora za maštu i igru. U školi je mnogo laži dizajnirano kao istina. Trenutno, školski sistem nije moguće promeniti, ali se zato, „obaveznom vakcinom“, dete može pripremiti, radi sticanja imuniteta na destruktivno delovanje raznih filozofskih sistema. Ali to oduzima energiju i vreme, nije lako.

Neka deca budu što više svoja, jer čim se rode postaju mete tuđih interesa. Lek ne dobijaju iz humanih razloga. Hrana se ne proizvodi da bi se deca hranila i razvijala, nego da proizvođač ostvari zaradu. Školuju se da bi bili upregnuti u tuđa kola, da razmišljaju posuđenom pameću. Ako neko i traži da se razmišlja svojom glavom, zapravo, zahteva da se ne prihvati neki drugi način razmišljanja. Školski sistemi stvaraju vojsku profesionalaca koji šire znanje, istine o našim dostignućima, nameću pravila ponašanja… Prilagođavaju nas zdravom razumu vremena u kome živimo. „Kreiraju naš način razmišljanja, umesto da nas uče kreativno razmišljati“. Onaj ko daje priliku sopstvenom prirodnom zdravom razumu, brzo dođe u sukob sa institucijama koje se osete ugroženim. Neka se ljuljaju temelji sistema, sve do snage potresa koji će ga do temelja srušiti.

Decu treba naučiti da žive s tim saznanjima. Ali, šta roditelj može naučiti dete, ako ni sam ne može doći do mišljenja koje odudara od predrasuda okoline?

Razni centri moći regrutuju sve manji uzrast. Regrut mora, još dok je dete, shvatiti da roditelji nisu bogovi. Deca imaju svoja prava, i pravo da im roditelji ne budu glavni autoritet. Za razliku od ovih novih tendencija, naši stari učili su decu mudrosti, a današnje društvo uči decu lukavstvu i ispraznom nadmudrivanju.

Šta škola daje i zašto se uopšte školujemo? Škola pruža dozirano opismenjavanje, ali ne iz humanih razoga. Đaci se opismenjavaju za ono čime će im se sistematski puniti glava. Zato narod ima izreku: „Nema budale dok školu ne završi.“

U školi će vam govoriti da pravo učenje počinje kad školu završite. Postavlja se pitanje, koliko smo zakasnili s pravim učenjem? Da bi nam nevidljive sile pomogle, moramo i sami mnogo uraditi na sopstvenom opismenjavanju. Lepo je rečeno da čovek uči dok je živ, ali nemaju svi istu prliku izbora. Studenti nastoje da se bave naukom, ali postaju vojnici struke u službi sistema koji se ne menja, iako se menjaju vlade, društvena uređenja i države.

Diplomirani stručnjaci su pod hipnozom, imaju blokadu za delovanje mimo nametnutih istina. Posle, kao na primer profesori istorije, uče svoje đake prema nametnutim školskim programima. Nakon četiri godine školovanja (SŠ), đaci se sudaraju i sa drugim tumačenjima istorijskih događaja. Prihvataju činjenicu da se u školi uči lažna istorija. Ali kad se iznesu novi stavovi, novo učenje, oni ga vrlo često ne prihvataju, jer se kosi s onim što su do tada učili. Poznato je, čovek teško ispravlja ono što pogrešno nauči.

Odudaranje od sredine je ravno zločinu. Zato škola nije ugodno mesto za genijalce. Rado slušamo i učimo ono što nas zanima, ali nije uvek tako. Neretko nismo sposobni da slušamo komunikaciju koja se dešava unutar nas samih. Izostaje komunikacija između nas i naše intuicije. Ima situacija kad se ceo naš organizam buni, zbog besmislene i nepotrebne nastave ili obuke. Ali naš mozak ne reaguje, jer smo postali krotitelji sopstvene misli i tamničari intuicije. Kroz život idemo posuđenom pameću, kao navođeni roboti.

Koristi glavu, ako nećeš, ima ko hoće. Ljudski je raditi i stvarati, a ne postati krotitelj sopstvene misli. Stvaranje započinje procesom vraćanja naših misli na frekvenciju Ljubavi, uz pomoć snage Bola i sile Bunta.

Znamo ko je žrtva školskih sistema, a da li znamo ko je predator?

Smrt robotizmu, sloboda intuiciji!