BAJKA O BEOGRADU I BEOGRADSKOM HUMORU

Molim Boga i Ujedinjene nacije, ovo nije borba protiv vakcinacije. Nećemo na Balkanu protivrodine rakete, kad VAS moli Ježevo nerođeno dete. Molim, sve VAS preko kopna i mora, spasite mali virus beohumora.
Pustite nas da gradimo Beograd na humoru.

Deco, ovu bajku VI pričajte odraslima. Ne dajte da je odrasli pričaju VAMA. Ko zna šta odrasli mogu ubaciti u priču?

Evo, draga deco, kako je počela priča o Beogradu i beogradskom humoru. Ne postoje pisani tragovi, pa ću ja morati da ih izmislim.

Bio jednom jedan Jež i njegova Ježana. Bežali su od Zle Vile i njenih mutanata. Došli su do Save i Dunava. Nisu mogli dalje, a nisu hteli da se vrate. Mesto im se dopalo. Sagrade oni lepu belu kuću po kojoj je Beograd i dobio ime.

Dakle, Jež je bio prvi stanovnik Beograda. Crvenkapica i Strašni Vuk, Lukava Lija, Tri prašćića, Pepeljuga i da ne nabrajam dalje – „svi su oni dođoši“. Pravi Beograđanin je Jež. To je poznati beogradski Jež. Zaražen je neizlečivim virusom humora i zato je jako opasan za Zlu Vilu.

Kad je Jež počeo kopati temelje za svoj beli dvor, kopao je baš na mestu gde je Zla Vila zatvorila virus humora. Oslobodi Jež maleckog virusa, a zauzvrat, virus ga zarazi humorom. Nemojte mi reći da je to bilo slučajno. Ja mislim da postoji i Dobra Vila i dobroćudni virusi.

„Dođe moda da ježiće donosi Teta Roda“. Kako je rastao grad Beograd, tako se širila i ova smešna zaraza. Zaraza se opasno širila, pa su mudri ljudi smislili izreku: „Što Jež iskopa, više niko ne zakopa.“ Život bez humora ne postoji, a život s humorom je muka ježeva. Ježići, ova priča postoji da bi vas pripremila za život s humorom. Morate se zaraziti virusom humora dok ste još mali, tako se kasnije lakše podnose smešni ljudi i smešan život. Život bez humora je kao razgovor sa školskim pedagogom.

Zla Vila se uplašila, jer je čula da se može umreti od smeha. Deco, jeste li čuli za kletvu: „Dabogda crko od smeha?“ Zla Vila odluči da uništi maleckog virusa, jer je to njen interes i pravo. Nije rekla pravi razlog. Ko sme reći da se boji umreti od smeha? Život joj je postao hod preko ježevih bodlji.

„Ježići mali, ja vam ne mogu kriti, ova će priča strašna biti.“ Vaš problem je što ne znate koliko ste opasni za ovaj svet.

Tako jednom iznenada krene čopor mutanata da uništi jednog malog, sitnog virusa, tako maleckog da manji ne može biti. Napale ga horde sa severa otrovnim strelama. Sekla ga turska sablja s juga. Preseče ga na pola, a ono, od jednog postanu dva mala virusa. Bila džaba i najezda buba švaba. Onda ga naša stoka šetala od Golog otoka do Dalekog istoka. A na Zapad slali tatu da dobije pristojnu platu.

A onda, kada je Veliki svet shvatio koliko je taj mali virus opasan, počeli su ga vaspitavati bombama i raketama. Stali su od umora. Nisu mogli protiv humora. Ostade mali smeško, čitav i nasmejan. Ne samo to. Ovi zli ljudi, kada hodaju Beogradom, moraju paziti da se ne sretnu s ježevom bodljom. U šta će im se život pretvoriti ako se nasmeju? Mnogi paze da ježa ne nagaze, jer ako se pročuje da si zaražen, možeš ostati bez posla. Posao ne možeš dobiti bez potvrde da ne boluješ od neke zarazne bolesti, a humor je zarazan.

Ošišali Ježa. Nema više bodlji. I ime mora menjati. Ne može se zvati Beogradski Jež. To nije demokratski. U Beogradu žive i oni koji nisu Beograđani. Ježeva ima i u drugim državama, koje naše ime Jež doživljavaju kao opasnost za svoju bezbednost. Nastavlja se tako naša domaća priča pod pritiskom Zle Vile.

Nekako su pristali na ime Ošišani Jež – i posle Ježa, Ošišani Jež. Ali, i Ošišani Jež je vrsta ježa koji širi neizlečiv virus humora. Osim toga, dok su ga šišali, zaboravili su na bodlju s one suprotne strane. Tako dođoše i mali ježići, pa nastave da nemilosrdno šire virus humora.

Pazite ježići! Pojavila se bolest ježofobija. Virus ježofobije je proizveden u laboratoriji. On je jedini neprirodni neprijatelj Ježa. Ma opet hoće, bez i malo srama, da ubiju virus u nama.

Dobio Ošišani Jež dojavu, kakva mu se vakcina sprema. Izabrao na kraju da ostane bez belog dvora, rađe, nego bez svog humora. Nisu ga našli na poznatoj adresi. Baš su glupi, tražili ga u mišijoj rupi. A Jež nije miš, on je infiltriran, a narod inficiran humorom. Šta to znači, neka vam deco odrasli kažu. Vi ćete znati da li Vas lažu.

Pitajte ježići: „Čija je sramota Ježeva Golgota?“ Pratite kako se smeše, smeh otkriva čoveka.

Ako ćute i malo pocrvene, znači da su učestvovali u šišanju Ježa. Ne zamerite, vidite da su se pokajali.

Ako se lepo smeše, znači da nisu ježofobični.

Ako se lažno smeše i pričaju da su to prazne priče za malu decu, pomozite im da prebole virus ježofobije.

Pazite! Opasni su oni koji postavljaju pitanja: „Ko ti je to rekao? Ko si ti da tako pričaš? Imaš li dokaze? Imaš li pametnijeg posla nego da surfuješ po basnama?“

Čuvajte se, mogu biti agresivni. Plašiće vas brojem onih koji su umrli od smeha. Nemojte im se suprostavljati. Branite se na njihov način: „Nisam tako mislio. Izvučene su mi reči iz konteksta.“

Ovde je iskorišćena priča o vakcinaciji, da bi se skrenula pažnja kako nekad i dobre/loše namere mogu biti opasne po život. Kad se uništava zao virus, ne mora stradati i dobar virus.

Deco, spasiće ga vaša dobrota! Niko nije toliko gluv da ne može čuti vašu molbu.